Kad orlovi kasno polete… ili uzalud vam trud svirači


Htela sam grandiozni uvod, alegorijsku sliku da od svega što bih pisala napravi kakvu takvu literarnu celinu, ali ne ide, pa to ti je.

Ono što me tuži i baca u dešperadno stanje jeste konačno suočavanje sa činjenicom da je sve duboko odmaklo na putu za Honduras. Prođe Olimpijada. Nisam ja baš neki vatreni navijač, ali, prorade još stare vatre, iz vremena davnih ljubavi, blažene jugonostalgije, kad smo onako, s merakom sedali pred TV i samo čekali ko će nama  ovaj put da donese medalju. I, volela sam one trenutke kad reditelj prenosa spusti kamere do naše klupe i kad vidim onaj trenutak u kom selektor nešto priča, a igrači ga slušaju, kao što su kad nekada slušali očeve, učitelje, starije drugove, sve one koji su morali da predstavljaju autoritet u formiranju ličnosti i ko im je pomagao da od goluždravih dečkića izrastu u Supermene našeg sporta (tako sam ja barem to tada videla). I znali smo svi da u tom trenutku, na tom nekom velikom takmičenju, nema više selektor šta novo i mudro da im kaže, ali su ga slušali. Iz respekta. Iz onog arhetipskog – kada je vrač – mudri starac davao ohrabrenje, ili samo još jednu širu sliku sveta na već izgrađen pogled na svet. Onako – sa strane.

Toga, dragi moji, više nema. Tačka na moju sumnju i na moju detinju želju da sam pogrešnim očima gledala iste scene poslednjih godina bejaše ona utakmica u subotu u Areni. Dobri stari Duda i grupa slučajnih dečaka oko njega. Znam, to se zove reprezentacija, i znam da oni nisu slučajno tu. Znam i da po kategorizaciji oni davno više nisu dečaci. Ali to je ono što znam, ali ne i ono što vidim. I znam da ne treba jednoj razneženoj plavuši dati da komentariše tako ozbiljne stvari kao što je sport. Ali, kako je sve otišlo niz vodu, tako i ja piskaram, onako iz duše. Bilo me je sramota umesto starog dobrog Dude i da je tehnika još samo malo napredovala, tj. da su teleportacije moguće, stvorila bih se tog trena u Areni, uhvatila ga za ruku i rekla – Dobro je, Dudo, idemo, nije ovo više zemlja za tebe i nisu ovo ljudi za tebe, i, nemoj se mnogo uzrujati kad se budeš osvrnuo i shvatio da niko od njih nije ni primetio da više ne sediš na onoj stoličici u sredini.

Nema zemlje za starce, nema poštovanja za vračeve, za magove, za mudre reči i savete. Nema više nikakvog reda. I niko više takve ljude ne gleda u oči. Sad, ko je kriv što ona slučajna skupina dečaka oko velikog selektora, koju neki zovu reprezentacija, ko je kriv što nisu odrasli ili su oni ipak odrasli, ali ne onako kako smo mi to navikli, i naučili da se odrasta, to ja ne znam.

Možda je greška u meni i mojoj generaciji, možda smo još uvek glavom u oblacima naviknuti na prave orlove koji kad lete to rade tako da im ni jedna druga ptica ne može ništa, i tako dobro lete sami, ali istovremeno čine moćno jato kome niko ništa ne može, a kad slete, ma koliko visoko umeli da lete, s najdubljim poštovanjem slušaju reči najmudrijeg orla među orlovima?

Nisu loši ti slučajni dečaci. Svaki za sebe ume ponešto da uradi, ali nemaju onaj duh pa bio on slovenski, …enski, ili makar duh Dudin, pa da ga gledaju u oči kako to rade ljudi koji su naučeni šta je poštovanje i koji ne misle da su prerasli i sebe i svog vođu i svoju zemlju samo zato što se zovu Marko, Milan, Miloš… Dobra su to deca, ali problem je u tome što su još uvek samo deca i bojim se da će taj sindrom Petra Pana u njima zauvek živeti, a kako godine prolaze, večiti dečaci postaju ocvali muškarci, ali to je već druga priča, o kojoj sam već na nekom drugom mestu govorila.

Kao što rekoh, treba zabraniti nostalgičnim plavušama da pišu o ozbiljnim stvarima kao što su sport, politika, i još poneka sporedna sitnica… Nekom specijalnom uredbom pothitno zabraniti, ako ništa drugo, biće lakše nama, nostalgičnima i tajno zagledanim u bolje juče…

Advertisements

O Marina Majska

Bloger, predavač jezika, radoznala, reči - igračke, istraživač formi i mogućnosti izraza...
Ovaj unos je objavljen pod Razmišljanje i označen sa , , , , , , . Zabeležite stalnu vezu.

7 reagovanja na Kad orlovi kasno polete… ili uzalud vam trud svirači

  1. LaBiLnA kaže:

    Šta da ti reČem… i farbane crnke su jugonostalgičarke … I po nekad misle kao plavuše 😀 Potpisujem svaku tvoju reč kao da je moja 😉

    • Marina Majska kaže:

      … kad bih rekla da tu nema šta mnogo da se kaže, lagala bih kao i svaka prava osoba drugog pola :D, hvala ti… a mi nostalgičarke i nostalgičari uvek ćemo se prepoznati jer živi, živi duh slavenski, bez ozbira na boju kose… 🙂 kao što se ovde prepoznasmo 😉

  2. ironijexl kaže:

    ‘Ajde da kaže koju i ćelavi, bivši Smeđokosac 🙂 Nema više duha, ,,,enskog, ni bilo kog drugog, odavno caruje samo Bogonovac. Bivši vrač o kome pričaš odavno ne živi u domovini (onoj, ni ovoj), ovde ima samo kuću od par hiljada kvadrata u kojoj živi posluga. Te generacije iznad oblaka nisu bili orlovi, to su postali u nezavisnom gnezdu, oni pre su igrali za čast, slavu i šaku dolara. Možda ne bi bilo loše da pročitaš nešto od Ljubodraga Ducija Simonovića, ako se sećaš ko to beše.

  3. Marina Majska kaže:

    Volim tvoje komentare, kao i tekstove. Da krenem od kraja, sećam se Ducija Simonovića, i slažem se s tobom, da kako moja sestra ume da kaže, i piletina je nekada imala ukus piletine i sećam se – nema je na YouTubeTu… čuvene navijačke pesme – kad igraju nade plave, protivnika u džep stave…. ničeg više nema, valjda zato prošlost doživljavam još sto puta lepšom, plavljom, travu zelenijom… i vadim se na plavu kao na grofovsku titulu… Inače, ovaj tekst je i košarkaši su na kraju ispali metafora za sve ovo što se ovih dana dešava. Sve je jedna velika farsa, a oni mi to veče kada pisah tekst za FBI upadoše kao kašika u med… Ne volim nepoštovanje, ne volim kad se ne gledamo u oči… valjda onaj blesavi prosvetar svako malo proviri iz mene… 🙂 Hvala ti… 😀

  4. Najveća zezalica je kada ti nestane inspiracije… ne znam da li je bilo u prošlosti više duha ili smo mi bili mlađi… ili jedno i drugo… ali je sigurno bilo drugačije… Budućnost je bila svetlija, a prošlost je bila negde daleko u istoriujskim udžbenicima… Sada je prošlost za vratom, budućnost u meksičkim serijama a sadašnjost… u pitanju… šta nam je sve ovo trebalo…

  5. Marina Majska kaže:

    Sad kao prava plavuša razmišljam da li je taj nedostatak inspiracije komentar na moje viđenje, ili na neka druga bolja vremena. Šalim se. Nekako me sve ovo, u stvari, podseti na http://www.youtube.com/watch?v=ccKZ3tXPuwE

    Svirala je Riblja čorba,
    Bajaga i Azra,
    tad smo bili kao novi,
    a sada smo farsa.

  6. Pa kao što Bora kaže… neka stara dobra vremena 🙂

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s