Preti li nam samouništenje?


Novo doba, u kome je patrijarhat gurnut daleko u istoriju, ili makar pod tepih, donelo je mnoge promene. Pokreti koji su ženama omogućili da rade, školuju se, upravljaju državama, a istovremeno zadrže poziciju nosioca domaćinstva, porodičnog vaspitača, gurua za sve dečje bolesti i higijeničara, doveli su do evolutivnog napretka kod žena. Muškarci su za to vreme stagnirali- kruti i neprilagodljivi nastavili su da se kreću u krugu starih navika. Ili su samo uživali?
U knjizi „The end of man“ Hanna Rosin navodi podatke po kojima je 1950. godine 1 od 20 muškaraca bio nezaposlen. Danas je ta brojka zapanjujuća:1 od 5. Na dva muškarca koja ove godine diplomiraju dolaze 3 žene. Tradicionalne ženske osobine koje se nisu izgubile u ovom zlom vremenu emancipacije, kao što su empatija, strpljenje i uspešno rešavanje problema u socijalnim relacijama izgurale su žene u vrh današnje ekonomije.
Zauvrat dobijamo kolaps društva – sve manje žena je spremno da pored svoje tradicionalne uloge majke i domaćice, i evolutivno napredne uloge zaposlene žene, koja je ekonomski stub u većini porodica zapadnog sveta, ostanu u braku i muževe „nose na grbači“. Vremena za ljubav, i ulaganje u veze nema, pa se prolazni i neobavezni sex provlači kao već normalna stvar. Samostalno podizanje dece takođe postaje učestali oblik „porodice“. Brak polako postaje „veštačka tvorevina“ kojoj se nazire kraj.

Dostizanje savršenstva u svim oblastima za žene je postao imperativ. Ali sada bi bilo vreme da stanemo. Imamo jedan život i trošimo ga na vijanje sopstvenog repa. Nikad dovoljno dobre i dovoljno emancipovane. Potrebno je biti uspešan u karijeri, urednog domaćinstva, sa kuvarskim umećem virtuoza, decom koja dosežu sam vrh školskog postignuća uz ispoljavanje i razvijanje svojih talenata, sa solidnim znanjem iz politike i ekonomije, pomalo iz sporta (to nam se nekako još i oprašta) a onda kao po kile trešanja na šlag potrebno je biti žena. Gde smo tu stvarno MI?

Sve više mi se čini da su feminističke pokrete organizovali muškarci kako bi nam se osvetili za „gunđanje i čantranje“. Sklonili su nas daleko od sebe, otvorivši nam vidike zvane obrazovanje i karijera, uz naravno podrazumevano- da je i domaćinstvo i briga o potomstvu primarno naša. A onda, kad vide da su kajasi popustili ubace šljašteći element poput disko kugle, kako bi nas podsetili da borbi „nije kraj“.

Jedan takav mi je pre neki dan osvanuo na vratima kancelarije: pločica sa mojim imenom i stručnim zvanjem, ali u skladu sa rodnom ravnopravnošću, zvanje je sadržavalo ono „kinja“ na kraju….
Pobogu! Kako smo došle do toga da nam se ravnopravnost svodi na takve gluposti? Da li sam lekar ili lekarka? Da li sam koreograf ili koreografkinja?
Ne želim da budem deo toga.

Pošto smo preskočile nekoliko stepenika (imao je onaj lastiš vajde) vreme je da stanemo i sačekamo muškarce da urade tih par koraka. Ne budemo li krenuli sa njima rame uz rame, tražeći u njima ono što im genetski kod daje kao nultu tačku, da budu oslonac i podrška, ne budemo li podržali njihovo „penjanje“ završićemo uskoro u svetu Amazonki, sa minimalnom šansom za produžetak vrste. Zato, podržimo maskulistički pokret! Napred muškarci u borbi za vaša prava! Vreme je da i mi žene malo odahnemo. 🙂

A evo kako neki vide evolutivne promene … nisam odolela 😀

Advertisements
Ovaj unos je objavljen pod Razmišljanje i označen sa . Zabeležite stalnu vezu.

2 reagovanja na Preti li nam samouništenje?

  1. Plava Baklava kaže:

    Koliko sam ja samo razmišljala o ovome, medjutim, ne vidim leka. Proces mu dodje nekako jednostran, usmeren na jačanje žene s kojim muškarci ne umeju da izadju na kraj. Čim ne uspevaju da dominiraju, postaju agresivni ali i pasivni i kontra-usmereni i eto belaja. Čime ih podržati? Vraćanjem točka vremena? Od čega da odustanemo da bi se oni opet osećali kao muškarci? Ili bi trebalo ipak i oni da porade malo više na sebi i prihvatanju nešto izmenjene uloge? Iskreno rečeno, ja i ne vidim da se ona mnogo promenila. Većina žena i dalje želi da im budu oslonac i podrška, samo su se oni nešto uprpili od tog zadatka. Samo možda više dolazi do izražaja neka muška lenjost. Klepi žrtvu toljagom po glavi, posle osvajanja u jednom dahu i onda čeka da ostatak života provede na lovorikama, obasut divljenjem. Kad ono, današnje žene bi ipak nešto (ljubav, pažnju, poštovanje, male radosti što život znače) na duge staze, umesto tih jednokratnih namenskih akcija.

    A možda je sve to prosto zakon prirode: savršenije vrste se razvijaju i opstaju 🙂 🙂 🙂 . Te bi to išlo u prilog teoriji da ćemo jednom tamo u dalekoj budućnosti konačno postati JEDNO, mada maaaaalko drugačije nego što smo to zamišljali :-).

  2. tangolina kaže:

    Eto! A ja baš bila optimistična…sad tek vidim totalno bez osnove 😀 Kuku lele nama ženama…sreća moja pa neću dočekati Amazonsko doba…a dotle, toljaga i u potragu! 😉

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s