Šlapice u snegu


Dobila sam ponudu da pišem kolumnu za jedan vrlo dobar sajt. U prvom mah bejah vrlo srećna, ali sreća beše kratkog daha, kada shvatih šta se od mene očekuje. Sasvim obični zahtevi – kuća, dom, problemi, porodica, iz vizure prosečne žene. Probala, probala, pisala, pisala i ne ide. Ne umem o tome. Pokušala sam da se ubacim u taj film, i jedino što se desilo bilo je lagano klackanje na ivici „depresije“.

U čemu je problem, kopkalo me. U meni? Jesam li ja izrod ženskog roda? Jesam li promašeni slučaj u toj priči odraslih i životno-okolišno svesnih? Ja neću nikad pisati za praktične žene, burde, bazare, vrištalo je sve u meni! I, tu puče film, i meni, ali i nekim dragima oko mene.

Ehej, to nije tvoja publika čitalačka. Danima tražim „nišu“ za svoju priču, danima profilišem ono u šta se ja razumem i šta bih mogla da ponudim kao svoj lični pečat pored ličnih priča, čeprkam po sebi svoj novi blog sa užom tematikom, i baš u tom trenu mi stigne gorepomenuta ponuda. Znak na putu. Nešto što je trebalo da me čitavu protrese ne bih li do kraja postala svesna da moja fokus nije na špajzu (osim kad krenem da spremim klopu), deci (osim tuđe koja su mi profesija), cenama (osim pogled u svoj e-banking s ciljem da vidim imam li ili nemam trenutno para za nešto), problemi tipa vara me-ne vara čak ni sa zagradom… ne zato što sam toliko sigurna u sebe, već što sam sigurna u svoju vezu i u to da bismo svaku takvu stvar rešili u međusobnom razgovoru a ne dugotrajnom srceparajućom tiradom po mrežama, zabavljajući one koji nas kao znaju.

Moja „niša“ je nešto drugo. Moj pogled na svet je vrlo ličan, i nekim čudom, ima i onih koji mogu da ga sagledaju moj način, ili da nađu utehu, radost, saosećanje, šta sve još u onome što pišem.

Znači, nisam ni ja baš tako loša, nije svet opšte mesto i ne mora sve da bude globalno – postoji sasvim dovoljno onih koji vole moj imaginarijum… Tako da, hvala gospođi koja je želela nešto od mene, hvala i proviđenju koje mi je dozvolilo da se koprcam u „tuđim“ cipelama, da bih shvatila da su moje šlapice predivne i meni jedino udobne. I da ima još nekoliko ljudi na ovom svetu koji prepoznaju moj trag baš po tim nezgrapnim tragovima u snegu.

Jer ne pada sneg da pokrije breg…

Advertisements

O Marina Majska

Bloger, predavač jezika, radoznala, reči - igračke, istraživač formi i mogućnosti izraza...
Ovaj unos je objavljen pod Razmišljanje i označen sa , , , , , . Zabeležite stalnu vezu.

6 reagovanja na Šlapice u snegu

  1. ironijexl kaže:

    Dobro se vratila – nama si nedostajala, a njima nisi značila. Neke su cene previsoke, naročito one koje traže da se odrekneš sebe. Ko to ne shvati ne bio mu ja u koži, ti srećom jesi. I sam sam u jučerašnjem postu pisao na sLičnu temu.

    • Marina Majska kaže:

      🙂 Hvala. treba s vremena na vreme nešto da nam pomeri mozak i druge delove tela. Bilo je to teško iskušenje, i usput se nametnulo još jedno, nevezano s pisanjem, ali s definisanjem interesovanja i usmerenja u narednim godinama. Ovo drugo još lickam, ali, barem znam šta ne želim više… Idem da vidim tvoj tekst 🙂

      • E da… super je kada se zna šta se ne želi i neće… još i da se definiše šta se želi i hoće… i onda može samo Bog da nas vidi 🙂

  2. Marina Majska kaže:

    🙂 upravo. Dok sam znala šta neću, a ovo – šta hoću nedefinisano – stvari su se dešavale, ali prilično bez reda i poretka. Sada znam i ovaj drugi deo, a kad to zakaže, uvek se pojavi ovakav neki dobar znak… 😀

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s