Samo za odvažne – putovanje s jednim nagualom


Da li smo slobodni?

Bunimo se protiv roditelja koji nas sputavaju, pa protiv škole, učitelja, profesora, poslodavaca, organa reda, državnika i tvrdimo: želimo da budemo slobodni. Zašto onda ne skupiti hrabrosti za sagledavanje istine i ne pobuniti se protiv samog sebe? Najveći kolonizator, najveći robovlasnik, najveći tiranin smo mi sami. I ako se osećamo neslobodno, nesrećno, nevoljeno, sve zasluge pripadaju samo nama. Na svom putu roba koristimo sjajne izgovore u vidu: sudbine, životnih okolnosti, tudjih krivica, svega što sa nas skida breme odgovornosti za sopstveni život. A ovde i sada imamo samo jedan jedini, baš ovaj koji upravo teče.

Ponosni smo na tekovine civilizacije, tehnološka dostignuća, ali nam izmiču neke daleko važnije veštine. Jedna od njih je kako biti slobodan, svoj, živ i srećan. Srećom po nas, postoje narodi koji su uspeli da sačuvaju tekovine svojih predaka, prenoseći tradicije s kolena na koleno, učeći svoju decu kako prosto BITI. Neki od njih su odlučili da deo svog znanja i saznanja podele s ostalima i daju šansu zainteresovanima da promene svoju stvarnost. Medju nama su NAGUALI, tradicionalni toltečki učitelji i čuvari drevnih esencijalnih životnih mudrosti.

Put (autor Boje Duše)

Naš život, medjuljudski odnosi, svakodnevno bitisanje čine nam se nekada jako komplikovani. Pri tom se osećamo kao slamke na vetru,nemoćni da se odupremo, nemoćni da ga preusmerimo, nesvesni da je to samo jedna od mogućih varijanti, da je to samo san koji smo odlučili da sanjamo, nazivajući ga svojom realnošću, a koji možemo u svakom trenu sopstvenom odlukom da promenimo. Živeći ga, sklapamo hiljade manjih i većih sporazuma. Svaka reč na svakom jeziku koji upotrebimo je sporazum, jer se dogovaramo sa sagovornikom da ona bude oznaka za isti pojam koji oboje zamišljamo. Svaki sklopljen sporazum uvek može biti i raskinut i zamenjen drugim, te tako imamo šansu, vraćajući se sebi i suštini, da promenimo mrežu u koju smo se utkali.

Putevi su različiti, ne postoji bolji ili lošiji, postoji samo onaj koji svakom od nas više odgovara. Važno je da svi vode istom cilju, nama samima, našoj suštini. Tu suštinu čini ljubav, čista, bezuslovna, zaboravljena, okovana vaspitanjem, površnim uzorima, iluzijama sreće. Sve sa čime se susrećemo u našem običnom danu usmerava nas na suprotnu stranu od nas samih. Iskrivljene slike istine nas vode kroz svet zabluda. I tako, u cilju lakše manipulacije uvedeni su pojmovi sebičnosti i egocentrizma, pod koje se trpa pokušaj nas da volimo i prihvatamo sebe. Puštena je u svet varka da je ljubomora znak ljubavi, da treba da budemo požrtvovani i da je sve drugo sramotno i nedopustivo. Nametnuti su nam visoki ciljevi koji ispadaju nedostižni, uveden pojam nepromenljive sudbine koju čitamo iz taloga od kafe, dlana, zvezda, zastrašeni u ulozi figurice bez izbora. Zašto? Odgovor je jednostavan. Zato što tako postajemo odvojeni od sebe, lako manipulativni, bez zdravog samopouzdanja, udaljeni od ljubavi, Boga, suštine… Rukovodimo se onim što „autoriteti“ misle, imaju da nam kažu, slepo prihvatamo njihove aršine, gubimo sposobnost preuzimanja odgovornosti, sposobnost voljenja, postajemo zemlja koju svaki ašov prekopa kako mu se hoće i rastrese po potrebi. I patimo. Jer tražimo sve ono čega smo se dobrovoljno odrekli: tražimo ljubav, tražimo sreću a ne nalazimo.

Dobra vest je da su nam na dohvat ruke. Da nisu izvan nas. Da ne treba tražiti oko sebe. Treba se vratiti sebi. Tu su sve tajne i sva blaga skrivena. Eto, recimo, ljubav. OČEKUJEMO da nam je neko dâ, pa da postanemo srećni. Ljutimo se i patimo kad je ne dobijamo, a baš smo, eto, dobri i šta sad tu ne valja. Probajmo da se zapitamo koliko volimo sebe. Ne bolesno, ne narcisoidno, ne tako što ćemo izdizati sebe pljuvanjem i umanjivanjem drugih. Koliko volimo sebe? Koliko smo u stanju da sami sebe zagrlimo, sami sebe ne kažnjavamo, sami sebi oprostimo, prihvatimo svoje savršenstvo upravo takvo kako ga vidimo? Većina nas nema razvijenu tu sposobnost. Sistematski nam je oduzimana, nije imao ko da nas njoj uči. A ne shvatamo da ne voleći bezuslovno sebe ne možemo voleti ni druge. Ni ti drugi ne mogu voleti nas, jer ne umeju. Može li nam dati nešto neko ko ni sam nema? Ne može, naravno da ne. Pokušavamo da se napijemo na suvom izvoru. Bezuspešno. Kako neko može da nas istinski voli ako mi tako ne volimo sebe i kad taj neko ne voli tako sebe? I kako možemo mi da volimo nekog ako ne umemo da volimo sebe?

Da, istina je samo jedna. Ljubav je put ka sreći. To osećamo ispravno. Ali, vreme je i da shvatimo da je ljubav u nama i da počnemo ponovo da veštinu voljenja učimo. Stalno očekujemo da se nešto van nas desi, da neko bude nekakav, pa da mi budemo srećni. U te svrhe se ljutimo na one koji nam ne daju traženo i očekivano, koji odbijaju da se menjaju prema našim obrascima, koji sebi dozvoljavaju da pričaju i rade stvari koje nas nerviraju. Gubimo iz vida da imamo prava da menjamo samo sami sebe. Kako nam drago. Ukoliko budemo uspešni, menjaće se i svet oko nas, menjaće se naša realnost. Putevi kojima možemo ići u promene su razni, manje ili više radikalni. Kad krenemo nekim od njih, shvatićemo vrlo brzo da dolazimo do istina koje znamo čitav svoj život, samo nismo umeli da ih uobličimo u jasnu misao i svoju realnost. Zbog toga što ih treba i osetiti, celim bićem i bez straha, živeti ih. Jedna od polaznih tačaka može biti i znanje starih Tolteka, koje nam se danas vraća kroz knjige naguala Don Miguela Ruisa. Sve počinje njegovom knjigom „Četiri sporazuma“ , nazvanoj i „praktični vodič ka ličnoj slobodi“.

Verovali ili ne, dovoljno je usvojiti četiri osnovna pravila i da vam se kvalitet života znatno promeni.

1. besprekorno koristite svoju reč

2. ništa nemojte shvatati lično

3. nemojte stvarati pretpostavke

4. uvek činite sve što možete, najbolje što možete

Deluje suviše jednostavno? Da, izvorno to i jeste, ali vratiti se izvoru je trnovit put. Medjutim, vredi na njemu istrajati. Nagrada je od neprocenjive vrednosti: lična sloboda, ljubav i sreća. To je baš ono što svi želimo, zar ne? Pa zašto onda ne pokušati? Čitanje knjige ne boli, a može nas konačno možda povesti u obećani svet, pod uslovom da sebi priznamo pravo na sreću 🙂 .

(Možda će se nastaviti 🙂 )

Advertisements

O Plava Baklava

Svastarenja jedne Plave Baklave i njenog Baklavceta :-)
Ovaj unos je objavljen pod Knjiga i označen sa , , , , , , , , , , , . Zabeležite stalnu vezu.

17 reagovanja na Samo za odvažne – putovanje s jednim nagualom

  1. tangolina kaže:

    4 sasvim dobra pravila 🙂
    Ruis bi trebao da te uzme za savetnika 😉 Dok nisam pročitala ovaj tekst izbegavala sam knjigu- a da sad sebi ne mogu ni da objasnim zašto…

    • Plava Baklava kaže:

      Obzirom da sam, osim čitanja knjige (i daljih njegovih knjiga) imala privilegiju da se s knjigom upoznam i kroz jednu vrlo originalnu interpretaciju, zaista mi je puno dala, i pomogla da dosta toga promenim. U sebi. Raduje me da to prenesem dalje, zato se i nosim mišlju da ovo ne bude jedini tekst nego mali feljton, skromno uputstvo za upotrebu.

      Ruisa i njegovog sina sam pre par dana slušala i gledala uživo. Beskrajno mi je žao što ne mogu sebi da dozvolim da se u decembru pridružim grupi koja će, zajedno s njima, u Peruu dočekati i pozdravti novu eru. Verujem da će to biti neponovljivo iskustvo.

      • tangolina kaže:

        Jaoooo pa gde baš Peru da spomeneš? Pre neki dan je tamo i ovde imao post o Peruu i samo me je potsetio na moj detinji san- odlazak u Peru 🙂
        Šteta što ne možeš…to bi stvarno bilo nešto posebno 🙂

    • Plava Baklava kaže:

      Eeeee, tako ti to ide u životu – slučajnosti ne postoje 🙂 . Čitala sam Borin članak. I tako – svi putevi vode u Peru 🙂 .

  2. E, mene je najviše „pogodilo“
    2. ništa nemojte shvatati lično
    Onda me je „klepilo“…
    3. nemojte stvarati pretpostavke
    A onda sve redom haha 🙂

    • Plava Baklava kaže:

      Čuj, time to počinje, ali da si imao priliku da vidiš istoimenu pozorišnu interpretaciju knjige u izvodjenju Jaroslava Duška već bi te kec oborio s nogu 🙂 . Tek mali prikaz upravo drugog sporazuma:
      – Neko vam je rekao da ste kretan. Sad zbog toga patite, mučite se, vrtite po glavi kako je to moguće i potpuno zaboravljate da vam je to rekao jedan jedini čovek od svih ljudi na ovoj planeti. Pet milijardi devestodevedeset devet miliona devetstodevedesetdevethiljadadevetstodevedesetdevet preostalih ljudi vam to nije reklo. Što je još važnije, većina njih to čak nije ni pomislila.

      A pretpostavke nisu ništa drugo do izvor najvećih zaj*** koji sebi možemo priuštiti. Nešto shvatimo lično, na osnovu toga stvorimo pretpostavke i odeeeeee 🙂 .

    • Plava Baklava kaže:

      Eeee neka si mi rekao 🙂 Al´ja sam skromna, pa mi dosta što 5,99 milijardi ne misli da sam kreten, a ti slobodno zadrži kusur 🙂 🙂 🙂
      Tako je to kad se čovek zabroji. Inače je pre neki dan šestmilijarditi stanovnik planete slavio rodjendan 🙂 .

  3. Marina Majska kaže:

    Divno. Sve me to vrati na Kastanedu… 🙂 Njegove knjige su me i uvele u ovaj čarobni svet iz koga više izlaska nema… i divno je… 🙂

    • Plava Baklava kaže:

      🙂 Svet bez granica.

      • Negoslava kaže:

        Sve ovo do sada sam zdušno primila k znanju. Idem sada da malo volim sebe, u prirodi je valjda to lakše – a i poslednji letnji dani usred jeseni su na izmaku.
        I držim te za reč, ups, poluobećanje – možda neka bude zaista, mislim, nastavak.
        PS – a kako to obično biva kod saveta koje nam neko prepričava ili izvorno daje, polovine smo se već držali. I uvek ispadne da nismo imali u vidu onu važniju, za nas same, polovinu.

    • Plava Baklava kaže:

      Još mali dodatak: većina mladih, nošena entuzijazmom i ubedjenjem da će baš oni promeniti svet, prodje fazu Kastanede, Markesa, Hesea itd. Tužno je što gvozdeno optedruštveno disciplinovanje većinu onda zarobi u klišee svakidašnjice i plamičak težnje ugasi. Retki su izabrani koji imaju dar da budu vodjeni bilo čime ili bilo kime tako da ostanu na tom putu i samo se nadogradjuju, nastave putovanje divnog otkrivanja i upotpunjavanja samog sebe. Ostali se dele na one koji se izgube sasvim i one koji vremenom naidju an sopstvene tragove u pesku, prepoznaju ih i uče ponovo da koračaju njima.

      • Marina Majska kaže:

        Slažem se sa tobom. Mada iz nekih ličnih i profesionalnih iskustava mogu reći da je ista priča i sa muškarcima. Generalno jedni idu uz liniju života… jer tako je lakše, manje boli glava i jednostavnije se stigne do kraja, valjda, ne znam… dok drugi uporno čeprkaju i meandriraju… što kažu svakom svoje veselje… 😀

    • Plava Baklava kaže:

      Nisam ja ni pomislila da izmedju nas i njih tu postoji neka razlika, mada suštinske razlike postoje u mnogo čemu i naš je promašaj da nismo sposobni da živimo sa njima i crpimo iz njih korist, nego pokušavamo nasilno da ih brišemo i time se mnogi ponori samo produbljuju.

  4. malabreskva kaže:

    Mislim da sam citala tu knjigu… Zvuci jednostavno…

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s