Samo za odvažne – putovanje s jednim nagualom

Da li smo slobodni?

Bunimo se protiv roditelja koji nas sputavaju, pa protiv škole, učitelja, profesora, poslodavaca, organa reda, državnika i tvrdimo: želimo da budemo slobodni. Zašto onda ne skupiti hrabrosti za sagledavanje istine i ne pobuniti se protiv samog sebe? Najveći kolonizator, najveći robovlasnik, najveći tiranin smo mi sami. I ako se osećamo neslobodno, nesrećno, nevoljeno, sve zasluge pripadaju samo nama. Na svom putu roba koristimo sjajne izgovore u vidu: sudbine, životnih okolnosti, tudjih krivica, svega što sa nas skida breme odgovornosti za sopstveni život. A ovde i sada imamo samo jedan jedini, baš ovaj koji upravo teče.

Ponosni smo na tekovine civilizacije, tehnološka dostignuća, ali nam izmiču neke daleko važnije veštine. Jedna od njih je kako biti slobodan, svoj, živ i srećan. Srećom po nas, postoje narodi koji su uspeli da sačuvaju tekovine svojih predaka, prenoseći tradicije s kolena na koleno, učeći svoju decu kako prosto BITI. Neki od njih su odlučili da deo svog znanja i saznanja podele s ostalima i daju šansu zainteresovanima da promene svoju stvarnost. Medju nama su NAGUALI, tradicionalni toltečki učitelji i čuvari drevnih esencijalnih životnih mudrosti.

Put (autor Boje Duše)

Naš život, medjuljudski odnosi, svakodnevno bitisanje čine nam se nekada jako komplikovani. Pri tom se osećamo kao slamke na vetru,nemoćni da se odupremo, nemoćni da ga preusmerimo, nesvesni da je to samo jedna od mogućih varijanti, da je to samo san koji smo odlučili da sanjamo, nazivajući ga svojom realnošću, a koji možemo u svakom trenu sopstvenom odlukom da promenimo. Živeći ga, sklapamo hiljade manjih i većih sporazuma. Svaka reč na svakom jeziku koji upotrebimo je sporazum, jer se dogovaramo sa sagovornikom da ona bude oznaka za isti pojam koji oboje zamišljamo. Svaki sklopljen sporazum uvek može biti i raskinut i zamenjen drugim, te tako imamo šansu, vraćajući se sebi i suštini, da promenimo mrežu u koju smo se utkali.

Putevi su različiti, ne postoji bolji ili lošiji, postoji samo onaj koji svakom od nas više odgovara. Važno je da svi vode istom cilju, nama samima, našoj suštini. Tu suštinu čini ljubav, čista, bezuslovna, zaboravljena, okovana vaspitanjem, površnim uzorima, iluzijama sreće. Sve sa čime se susrećemo u našem običnom danu usmerava nas na suprotnu stranu od nas samih. Iskrivljene slike istine nas vode kroz svet zabluda. I tako, u cilju lakše manipulacije uvedeni su pojmovi sebičnosti i egocentrizma, pod koje se trpa pokušaj nas da volimo i prihvatamo sebe. Puštena je u svet varka da je ljubomora znak ljubavi, da treba da budemo požrtvovani i da je sve drugo sramotno i nedopustivo. Nametnuti su nam visoki ciljevi koji ispadaju nedostižni, uveden pojam nepromenljive sudbine koju čitamo iz taloga od kafe, dlana, zvezda, zastrašeni u ulozi figurice bez izbora. Zašto? Odgovor je jednostavan. Zato što tako postajemo odvojeni od sebe, lako manipulativni, bez zdravog samopouzdanja, udaljeni od ljubavi, Boga, suštine… Rukovodimo se onim što „autoriteti“ misle, imaju da nam kažu, slepo prihvatamo njihove aršine, gubimo sposobnost preuzimanja odgovornosti, sposobnost voljenja, postajemo zemlja koju svaki ašov prekopa kako mu se hoće i rastrese po potrebi. I patimo. Jer tražimo sve ono čega smo se dobrovoljno odrekli: tražimo ljubav, tražimo sreću a ne nalazimo.

Dobra vest je da su nam na dohvat ruke. Da nisu izvan nas. Da ne treba tražiti oko sebe. Treba se vratiti sebi. Tu su sve tajne i sva blaga skrivena. Eto, recimo, ljubav. OČEKUJEMO da nam je neko dâ, pa da postanemo srećni. Ljutimo se i patimo kad je ne dobijamo, a baš smo, eto, dobri i šta sad tu ne valja. Probajmo da se zapitamo koliko volimo sebe. Ne bolesno, ne narcisoidno, ne tako što ćemo izdizati sebe pljuvanjem i umanjivanjem drugih. Koliko volimo sebe? Koliko smo u stanju da sami sebe zagrlimo, sami sebe ne kažnjavamo, sami sebi oprostimo, prihvatimo svoje savršenstvo upravo takvo kako ga vidimo? Većina nas nema razvijenu tu sposobnost. Sistematski nam je oduzimana, nije imao ko da nas njoj uči. A ne shvatamo da ne voleći bezuslovno sebe ne možemo voleti ni druge. Ni ti drugi ne mogu voleti nas, jer ne umeju. Može li nam dati nešto neko ko ni sam nema? Ne može, naravno da ne. Pokušavamo da se napijemo na suvom izvoru. Bezuspešno. Kako neko može da nas istinski voli ako mi tako ne volimo sebe i kad taj neko ne voli tako sebe? I kako možemo mi da volimo nekog ako ne umemo da volimo sebe?

Da, istina je samo jedna. Ljubav je put ka sreći. To osećamo ispravno. Ali, vreme je i da shvatimo da je ljubav u nama i da počnemo ponovo da veštinu voljenja učimo. Stalno očekujemo da se nešto van nas desi, da neko bude nekakav, pa da mi budemo srećni. U te svrhe se ljutimo na one koji nam ne daju traženo i očekivano, koji odbijaju da se menjaju prema našim obrascima, koji sebi dozvoljavaju da pričaju i rade stvari koje nas nerviraju. Gubimo iz vida da imamo prava da menjamo samo sami sebe. Kako nam drago. Ukoliko budemo uspešni, menjaće se i svet oko nas, menjaće se naša realnost. Putevi kojima možemo ići u promene su razni, manje ili više radikalni. Kad krenemo nekim od njih, shvatićemo vrlo brzo da dolazimo do istina koje znamo čitav svoj život, samo nismo umeli da ih uobličimo u jasnu misao i svoju realnost. Zbog toga što ih treba i osetiti, celim bićem i bez straha, živeti ih. Jedna od polaznih tačaka može biti i znanje starih Tolteka, koje nam se danas vraća kroz knjige naguala Don Miguela Ruisa. Sve počinje njegovom knjigom „Četiri sporazuma“ , nazvanoj i „praktični vodič ka ličnoj slobodi“.

Verovali ili ne, dovoljno je usvojiti četiri osnovna pravila i da vam se kvalitet života znatno promeni.

1. besprekorno koristite svoju reč

2. ništa nemojte shvatati lično

3. nemojte stvarati pretpostavke

4. uvek činite sve što možete, najbolje što možete

Deluje suviše jednostavno? Da, izvorno to i jeste, ali vratiti se izvoru je trnovit put. Medjutim, vredi na njemu istrajati. Nagrada je od neprocenjive vrednosti: lična sloboda, ljubav i sreća. To je baš ono što svi želimo, zar ne? Pa zašto onda ne pokušati? Čitanje knjige ne boli, a može nas konačno možda povesti u obećani svet, pod uslovom da sebi priznamo pravo na sreću 🙂 .

(Možda će se nastaviti 🙂 )