Priča o hrabrom vitezu- o jednom ratu koji je trajao dugo godina nakon što se završio


…“Bude toga da noću spusti roletne, sedi u fotelji i puši. Znate, još uvek je „tamo“ i boji se da će ga neko na spavanju“, primiče ruku vratu i pokazuje mi potez „rezanja“…

…“Spopadne ga nešto pa samo viče. Sklanjam decu, šta ću?“…

…“Juče je udario mlađeg sina… deca ga se plaše“…

…“Ima PTSP. Nisu mu dali terapiju, rekoše da ne treba, a i kako bi je pio uz alkohol?“…

– samo su neki komentari koje usputno čujem.

U tragediji našeg vremena, u tragediji koja je ljude uvukla u priču bez kraja, postoje sporadični pokušaji bavljenja problemom stresa koji su ljudi proživeli na ratištu i koji delom proživljavaju i sada. Niko se nije sistematski pozabavio ni porodicama ljudi povratnika sa ratišta, jer rat se ne završava potpisivanjem primirja, pa čak ni nečijom „pobedom“. On i dalje traje u životima učesnika ratova i njihovih porodica.

Pre neki dan sam na poklon od samog autora dobila knjigu uz koju sam se isplakala. I ja sam dete, prijatelj, žena nekog ko je bio na ratištu. Tada nisam plakala. Tada sam grozničavo pratila vesti na TV-u, odlazila u Vojni odsek da pošaljem pismo, paket… i bojala se da svaka moja suza može „navući nevolju“.

Volim dobru knjigu, ali posebno volim dobru knjigu za decu. Knjiga, koja deci približava i pojašnjava stanje i ponašanje povratnika, kompletnu ratnu traumu i koja je za mene vrh onoga što sam do sada pronašla na ovu temu jeste knjiga „Priča o hrabrom vitezu“.

Knjiga neće otkloniti posledice ratne trume. Neće izlečiti. Ali će objasniti zašto tata nema strpljenja, zašto toliko pije, zašto u snu viče ili se budi obliven znojem… Zašto, ako to sve čini ogromnu štetu porodici za koju kaže da je voli. Sav teret s kojim ratnik dolazi simbolično je predstavljen oklopom koji je zaboravio kako da skine.

Ova knjiga namenjena je deci, ali i svima nama koji i dalje krijemo jedno uplašeno dete u sebi.

Autor knjige je mr psihologije Boris Đurović a fenomenalne ilustracije odradio je Milan Čolović.

Poduhvat vredan divljenja, poduhvat za vitešku titulu.

Advertisements
Ovaj unos je objavljen pod Knjiga i označen sa . Zabeležite stalnu vezu.

8 reagovanja na Priča o hrabrom vitezu- o jednom ratu koji je trajao dugo godina nakon što se završio

  1. tanjatg kaže:

    Baš je lepo!

  2. Veoma teška tema… i svaka čast ako su uspeli na prihvatljiv način da je približe deci.

    • tangolina kaže:

      Ne bih smela da tvrdim da je jedini pokušaj, ja za drugi ne znam…ali da je tako teška tema obrađena prihvatljivo i prilagođeno deci- jeste. Postoji čak i video igrica na istu temu, sa ciljem: spojiti porodicu. Ponekad zaboravimo koliko je važno da svi delamo u istom pravcu da bi se postigao cilj…

      • Ma svašta mi nešto zaboravljamo od silnog mentalnog (neki put) haosa… Koji (opet neki put) zajedno sa nedefinisanim osećajima i izaziva sranja u nama i naravno posledično i oko nas.

  3. tangolina kaže:

    A onda, svom tom haosu koji već imamo, pridodaj rat i sve ono što ljudi na ratištu prođu…Možda je za nijansu lakše raditi sa porodicama nego sa povratnicima….šta reći čoveku koji je video i sad stalno sanja ogrlicu od dečjih prstića? Šta li njemu može da se kaže? 😦

    • Ne znam, to bi morao da pitam svoga dedu. On je bio izdan dva puta od svog kuma i svog učenika. Bio je pre rata u niškom logoru (ima i film – „Bekstvo iz niškog logora“ u kojem se, čini mi se, pominje)… zatim je bio u Mathauzenu kao živi eksperiment… Izašao je sa 26 kila… Preživeo je dolazak saveznika samo zato što nije mogao da jede… Kaže da ga je najviše posle (dok je jeo kašikicu po kašikicu) bolelo odvajanje kože od kostiju… Njega recimo nikada nisam čuo da je loše rekao protiv bilo koga… Šta je on sebi i drugima govorio, ja ne znam… ali nešto već jeste… Uvek je bio nasmejan… a svoj logoraški život je u feljtonima objavljivala i Politika… Umro je, ja se nadam nasmejan, pobedivši doktore u bolnici u kartama… Pomenuo sam ga u pesmi Sreća… http://www.transformation-art.com/projects/povezovanje-povezivanje-new/

      • tangolina kaže:

        Možda imam lošu predstavu da su logoraši drugačiji…Baba mi je bila prvoborac, u VI Ličkoj…a deda je ceo rat proveo u logoru na severu Nemačke. Baba je ratne doživljaje prepričavala u originalnoj dužini, od boravka u četnicima do preimenovanja u partizane… i sve do kraj rata…Deda je ćutao. Umeo je nas unuke da pomazi, uključi u neke popravke, sad mislim beznačajnih stvari (poput ispravljanje eksera), ali nije pričao o ratu, o mukama koje je prošao…
        Na ovaj ili onaj način odamo poštu njihovom bolu i patnji- teška je sudbina tvojih predaka, nadam se da ćeš raditi na ostvarenju svoje želje 🙂

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s