Sve su to moja deca


Kad se malo osvrnem unazad dobar deo mog života vezan je za tradiciju.

brankoKad sam, pre nekih dvadeset i dobar kusur godina upisala gimnaziju ni slutila nisam da ću u njoj ostati eto, i dan današnji.

Dočekala me je priča o duhu gimnazije – Brankov duh koji pokreće dešavanja unutar zgrade, koji budi najbolje u nama, koji nas izdvaja od ostalih, koji nas zauvek veže za jedno malo mesto na obali Dunava, za vekove, za vinograde, podrume, sunce i veliku porodicu čuvenih… Tu priču su nama ispričali naši profesori i stariji đaci, onda smo mi to pričali mlađima… mit, legenda, istina, da li je važno?

Kažu da oni koji umeju nešto da rade – rade to nešto, a oni koji ne umeju ti podučavaju. Kao mladog predavača ova rečenica me je strahovito frustrirala, međutim danas je doživljavam na drugi način – uloga predavača jeste da mlado biće provede kroz jedan period života, nauči ga onome što može na najbolji mogući način, i raduje se svaki put kad učenik prevaziđe učitelja.

I, kad povežem ove tri stvari  – tradiciju, duh i podučavanje, dolazim do suštine. Gimnazija ima  svoj časopis. Mnogi poznati pisci su svoje prozne prvence upravo tu objavili. Nekoliko novinara, dramaturga, glumaca, političara, predavača, prevodilaca su prvi put sebe okušali baš na stranicama „Branka“.

Nekoliko godina sam i ja imala čast i zadovoljstvo da nekima budem urednik.  Da budem neko ko koordinira, učio, ispravlja, usmerava, prenosio svoju ličnu fascinaciju pisanom rečju i bodri ih da iskorače iz sebe i  da svoj unutrašnji svet podare publici.

I onda juče, dođoše neki novi klinci da me zamole da napišem tekst u čast 35 godina kontinuiranog izlaska lista. Kao jedan od urednika u nizu…

Lepo. Pomislih. No, čitav jučerašnji dan sam bila u dilemi šta bih to mogla da napišem a da ne bude patetično. Pomislih, da bi bilo dobro da još neko piše o tom periodu. I setih se da pozovem one koji su me davno prevazišli  – svoje đake – tadašnje urednike. Odlučih se da to bude njih troje – rekoh da probam, pa ako još uvek imaju vremena i volje… a ako ne, nema veze. I to im i napisah. I, valjda još nisu ni stigle da se ohlade poruke, stigli su mi odgovori – kao nekada – naravno, to se ne odbija, koji je rok i o čemu treba da se piše.

Bila sam presrećna. Jako sam želela da dobijem upravo ovakve odgovore, ali sam negde bila spremna da mi kažu i da neće ili ne mogu. Ali, verovala sam da je i njih, kao mene nekada davno, pod svoje uzeo čuveni Brankov duh, i ma gde bili i ma šta radili, da će se odazvati kad bude prilike za to.

Možda vam sve ovo deluje kao banalna priča, jedna godišnjica i neki bivši đaci. Ali, to nisu neki đaci već formirane ličnosti u svom fahu, ali u srcu još uvek moji đaci i zauvek moja deca. Jednom jako davno gospođa Fila je u emisiji „Kad anđeli spavaju“ na pitanje da li joj je žao što nema dece odgovorila otprilike – da svako ima svoju svrhu – pa tako ona  svoju ljubav i sve ono što bi dala svojoj deci daje svojim đacima. I, nekako se to primilo i kod mene. Sve su to moja deca i sve ih volim i svako od njih ponese deo mene ali me i obogati delom sebe, tako da, čak i ako je tačna ona da oni koji ne umeju ništa drugo – oni predaju, ja to i dalje ponosno radim, kao najvažniju stvar na svetu. Kao u onoj najtužnijoj i najplemenitijoj  profesorskoj rečenici na svetu: „Pucajte, ja i sad držim čas!“

Advertisements

O Marina Majska

Bloger, predavač jezika, radoznala, reči - igračke, istraživač formi i mogućnosti izraza...
Ovaj unos je objavljen pod Razmišljanje i označen sa , , , , , , . Zabeležite stalnu vezu.

8 reagovanja na Sve su to moja deca

  1. oljaka kaže:

    Ne znam koji je to mudrac izgovorio to, što ste pomenuli, ali sam sasvim sigurna da nije imao pojma o značaju poziva kojim se bavite kao i o dubini pečata koji ostavite svojim djacima. U meni još uvek nije izbledeo taj isti pečat na moje učitelje, predavače, one koje su me naučili slova da pišem i na one koji su mi pokazali da od tih slova napišem sve što želim reći. Svi oni su još u meni, kao što ste sigurno i vi u svoj vašój deci, a kojom ste bogatiji od mnogih, jer ih je i bilo mnogo.

    • Marina Majska kaže:

      Ne znam ni ja tačno. Ali, odnos prema prosveti, obrazovanju, vaspitanju je generalno u ovoj zemlji poslednjih decenija umnogome promenjen, te su učitelji, nastavnici…. postali samo puki ocenjivači (po mišljenju jednog broja roditelja, velikog dela javnosti…) Naravno, ima i nas svakakvih, mislim na struku. Moj lični stav i jeste da učenik treba da preraste svog učitelja, jer učitelj daje koliko može i koliko zna, i onda pušta đaka u svet, da širi krila…. 🙂 Tako i ovi o kojima pišem… 🙂 Hvala vam, Oljaka, i ja svoje predavače pamtim i primer su mi za moj rad… 🙂

  2. Nemoj da zaboraviš da je jedna od najvažnijih uloga (znači misija, poslanstvo) učitelja da razvije (razvija) ljubav prema svom predmetu, znanju, kao i uopšte prema životu. 🙂

    • Marina Majska kaže:

      🙂 Ne zaboravljam, i drago mi je što si napisao ovaj komentar. Upravo uloga naša, danas, i jeste da im dobližimo određeni predmet, da ih uvučemo u priču, zagolicamo maštu, naučimo da slobodno razmišljaju… Danas, kada su im razni izvori informacija dostupni, naša uloga i jeste da razvijemo ljubav prema određenoj materiji, i da ih na najbolji mogući način, kao nekad mudri starci (i starice) uputimo u život… 🙂

  3. ironijexl kaže:

    Drago mi je da postoje predavači kao što si ti i nije čudo što se ‘deca’ odazivaju uvek 🙂

    • Marina Majska kaže:

      Ima nas. Ali, mislim da tu ima i nečega što se zove i kolektivni duh… Ja sam bila đak gimnazije, pa potom moja sestra…Tako većina dece dođe jer su im i roditelji išli, a mlađi jer su stariji upisivali. I valjda činjenica da smo pomalo udaljeni od obe prestonice, a da smo opet varoš stara, da negujemo neki poseban odnos prema radu, jedni prema drugima… Tako da, tamo je teško biti drugačiji predavač… a ako si drugačiji, mnogo bodeš oči, jer si izuzetak a na pravilo 🙂

  4. tangolina kaže:

    Marina, prvo što mi pada na pamet, ne znam da li je primereno ali je „hvala što postojite“, što ste tu za decu, nas, što ste predani svom pozivu onako kako bi svako od nas trebao da bude, šta god radio. Ljubav prema predmetu koji predajete jeste ono osnovno, a to ne može da prenese svako. Očito je da Vama to uspeva jer samo to može biti razlog zašto Vaši đaci hrle da Vam se pridruže u radu 🙂

  5. Marina Majska kaže:

    Tangolina, kasno Marko na Kosovo, ali nikad nije kasno da ti u ime svih nas koji zbilja volimo svoj poziv kažem jedno veliko hvala. 🙂

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s