SLOVENIJA U MOM SRCU, BUBREGU I JETRI


Sećam se, kada su se Slovenci otcepljivali od mrske im Sosijalistične Federativne Republike Jugoslavije, da su govorili kako će ih njihovih četiri miliona ruku odvesti u bolje sutra. Četri miliona ruku! Vau! Četri miliona nogu! Vau! Nažalost, dva miliona dlakavih. Ali dobro. Opet je ostajalo onih dva miliona, ili pedeset posto, lepših. Ma pravi mali raj, kažem vam. 

Dakle, činilo se da je ovde, ispod Alpa, super i da će veoma brzo, uz pomoć tih vrednih ruku, postati pravi mali raj na zemlji – prava mala Švajcarska – kako su govorili. I postali su! Doduše samo pedeset posto, ali nema veze. I to je nešto. Neko nije ni to. Neko je izgubio (pogotovo na ovim našim prostorima) i mnogo više. Znači, od malog raja i od male Švajcarske, ostala je samo – „mala“.

Slovencima je samo to ostalo, ali su zato dugo, dugo godina imali i „veliki“. Imali su „veliki“ pogled na svet… ili kako mi kažemo neki put… bile su im velike oči… ili kako još umemo da kažemo… zinulo im d… ali da ne idemo sada u detalje… Dakle, imali su velike oči uperene u veliku Evropu – uber ales. Možda su se plašili nekih drugih „velikih“ država, ali se te nisu. Pa jebemti Jugoslaviju – govorili su. Svi imamo posao, svi imamo zdravstveno osiguranje, svi imamo, džabe školovanje, svi imamo, jeftina letovanja i zimovanja, imamo nekoliko stotina fabrika… ali sve je to bez veze kada „sve“ pare idu u Beograd i kada u vojsci govorimo srpskohrvatski. Nećemo više tako – povikao je neko – i  tih četri miliona ruku i nogu, većina sa osmehom na licima, je otrčalo u veliku Evropu, u bolje sutra. U kome je sada najmanje 125.000* ljudi bez osmeha pošto nemaju posao, u kome sada „sve“ pare idu u Brisel, u kome se sada u vojsci priča engleski ili nemački, gde više nije potpuno besplatno školovanje i zdravstvo, gde su skupa letovanja i zimovanja, gde se stanovi ne dobijaju za džabe, gde je ostalo samo nekoliko, od nekada ponosnih preduzeća. Ostale je odnela oluja, odnosno veliki talas, koji se ovde ne zove tsunami nego tajkuni.

Da li se sećate Tam-a, Tomosa, Rog-a (bicikli), Droge Portorož, Topera, Fruktala, Elana, Iskre, Gorenja, Alpine, Mure, Jogija, Mebla, Adrie, Krke, Lek-a, Ljubljanske banke, Tobačne (cigarete 57), Merkatora?… Većina od ovih je ili propala, ili propada, ili su ih prodali budzašto, ili mole na kolenima za državne pare. Pa što moju firmu niko ne dokapitalizira svaki put kada nemam para!? Samo dignem ruku i dobijem 400 miliona eura. Pa to se radilo u onoj pre državi iz koje su Slovenci pobegli. To se radilo… i tada su govorili da je to pogrešno, a sada sve lepo zaboravljaju, dižu ruke, puze i viču – dokapetilzujte naaas! Molim vas.

Pre je Jugoslavija sa 22 miliona stanovnika bila dužna približno 22 milijarde dolara. Govorili su da je prezadužena i da to tako više ne ide. Sada je četiri miliona ruku dužnih 40 milijardi eura… znači 20 milijardi na jedan milion ljudi… iliti dvadeset puta više! Ako računamo u dolarima, taj dug je još i veći! Ali sada imamo autoputeve – kažu oni. Pa za te pare ste mogli i u Jugi da izgradite autoputeve – mislim se ja. Svako sa kreditom može da uradi sve. Pre smo imali totalitarni režim – kažu oni. A sada su potpuno (ne)totalitarno izbrisali iz evidencije državljanstva preko 20.000 ljudi – mislim se ja – i na taj način ih „oslobodili“ od svih prava. Ali pre smo imali program stabilizacije, a sada imamo zdravu ekonomiju – kažu oni. Da, to su mogli da kažu, ali do pre neki dan – mislim se ja. Sada se priča o povećanju poreza, pa o kriznom porezu, o štednji itd… itd… jednom rečju o stabilizaciji protiv koje se tih četiri miliona ruku svesrdno borila za „mali raj“, a dobila samo  – „mali“.

Dobro, ostale su pesme. Slovenija u mom srcu, bubregu i jetri… Pardon, to ne pevaju oni, nego njihove komšije… Oni pevaju o cveću na koje valjda padaju kada skaču sa višespratnica i drveću o koje se valjda vešaju u trenucima kad im sve slabo krene. I tu su Slovenci prvi na svetu. Tu su stvarno „veliki“. Cveće, polje drveće i… pap, snap ili bang! Nema ih. Dok mi ćefuri, kako nas ovde pogrdno nazivaju**, pevamo „majko ubiću se… ostavila me… ne znam šta da radim… kuku lele…“ ali se ne ubijamo. Znamo da će doći druga. A oni ne mogu da trče po komšijinoj ili komšinicinoj livadi i da mirišu njegovo ili njeno cveće pošto su svi oko svojih kućica izgradili ograde. Nisu baš kao na Kosovu… ali se vidi da su dugo godina bili sa njima veliki prijatelji. Kada se raspala Juga, raspalo se i Slovenačko-kosovsko društvo prijatelja. Stvarno sam se začudio. Pa što i njih nisu, kada su ih već toliko voleli, uzeli kada su odlazili u Veliku Zlatnu Evropu!?

I dok ovo pišem… sećam se moje bake kako mi je govorila. Dušo moja, nije zlato sve što sija.

* U Sloveniji je trenutno oko 125.000 nezaposlenih (2013). Poređenja radi, u mrskoj im SFRJ Slovenci nisu imali nezaposlenih!

**Čefur sem, još samo da postanem Marina Abramović!

Advertisements

O Branko Baćović

Pisac (proza, poezija), dizajner, fotograf, glumac, muzičar. 4 višejezične pesničke zbirke / 18 samostalnih i 3 kolektivne izložbe. Dobitnik više nagrada i priznanja iz oblasti grafičkog dizajna i književnosti. Više na: Transformation Blog i Transformation Art.
Ovaj unos je objavljen pod Razmišljanje, Satira. Zabeležite stalnu vezu.

6 reagovanja na SLOVENIJA U MOM SRCU, BUBREGU I JETRI

  1. OljaKa kaže:

    Sećam se jedne kuvarice, vezene, koja je visila na zidu kuhinje moje bake na kojoj je pisalo; Kad se bratska srca slože i olovo plivat može: Čovek na slici je nosio snop pruća. Bilo mi je pet godina i mnogo godina kasnije sam shvatila da jedan prut možeš slomiti kao od šale, ali snop, teško, ili nikako sam. Na žalost, mnogi to nisu ni shvatili ni naučili dok nisu ostali sami, a opet, hteli su da budu sami. Svi smo kao one noćne leptirice koje lete ka sijalici dok se ne opeku, tako da, Slovenci su to shvatili, priznati neće nikad, od stida, jada, jeda, nije ni bitno, a mi, koji se još nismo uhvatili u to vrzino kolo i dalje mahnito letimo, kao ta noćna leptirica, iako mnogi znaju, da zaista, nije zlato sve što sija ili ti; Ako ne platiš na ćupriji, platićeš na mostu. Tužno.
    Ali, tekst je lep , kao i uvek i ne bih da dužim, a opet, uvek u meni probudite želju da se nadovežem na vaše redove.

    • tatjanamb kaže:

      Podseti me tvoj komentar na seljaka i njegovih 10 sinova, ako se ne varam i objasnjenju kako se lako slomi prut po prut, a kako je teze slomiti snop od svih 10…

      Eh… Nema ni svrhe ni prostora da ovde pisem sta sam sve pricala ljudima oko sebe ne bih li im otvorila oci za tu narodnu: Nije zlato sve sto sija (ima i slikovitija izreka ali je malko prosta, a ja fina… 😳 :D). Pricah da ne treba tek tako trcati u Jevropu jer sve ima i svoje dobre i lose strane, nista nije dzabe vec se sve deblje i deblje placa, al’ zalud… Gledali su me u fazonu: Sta, bre ova prica… Hocemo bolje, vise, svoje, trava tamo negde preko je zelenija od ove, pljuc ovaj, pljuc onaj… I stigosmo gde jesmo, a kad pomislim gde cemo tek stici….:roll:…. setim se jednog divnog coveka koji mi rece pre neki dan: „E lipa moja, sva sreca da sam u godinama, svoje sam prozivija i necu jos dugo morat gledat kako propadamo…“ Ali dzabe gluvima govoriti, kao sto ni pred svinje bisere ne vredi bacati, tako da nam ostaje da gledamo sta se desava i trazimo mesto pod nebeskim svodom ako ga uspemo pronaci.

      Odlican tekst, hvala ti sto si me podsetio na njega <3.

      • Da, to je stara ali uvek aktuelna priča sa prutovima… ali avaj, toliko smo dopustili da se degenerišemo, da uništimo familiju kao osnovnu jedinku društva i zamenimo je lap-topom, da će povratak biti bolan, ako se uopšte i dogodi…

      • tatjanamb kaže:

        Iskreno, sumnjam da ce se „povratak“ skoro desiti. Treba tu mnogo svesti, truda, ljudi… da se situacija postavi drugacije od trenutne. Vratiti se onim dobrim „starim“ vrednostima. Daleko od toga da nista novo ne valja i da je nepotrebno, ali je sve dobro od pamtiveka nekako skrajnuto, uguseno, zgazeno…i to se ne moze tako lako vratiti na scenu. Ali pojedinac moze da radi u svojim okvirima, pa ce vise pojedinaca u nekom momentu napraviti kriticnu masu i promene tamo gde su potrebne, a jesu.

  2. Ja krenuo da čitam… Sećam se jedne kuvarice, vezane, koja je visila na zidu kuhinje moje bake… Rekoh, ovo je neka ratna priča… Obesiše ženu…

    Da… mislim da postoji neka priča o ocu koji je sinovima preko pruća objasnio šta znači sloga.

    Ne znam koliko su shvatili… neki jesu, a neki kažu da su se oni samo branili od srpskog hegemonizma…

    Hvala… potstakao me je jedan tekst u novinama gde pričaju o stabilizaciji! O isto onoj zbog koje su (između ostalog) i pobegli iz „nezdravog“ im zagrljaja.

  3. Da, biće potrebno mnogo pojedinaca da se odbranimo od zamki globalizacije. Neka nam je vaseljena u pomoći.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s