CAR PODZEMNE ŽELEZNICE


UlicniMuzicar1

Dosta godina unazad, dok sam se još aktivno bavio muzikom svirajući sa grupama poput Ludog gavrana i Oktobra 1864, kao i sa Omladinskom filharmonijom Borislav Pašćan, nailazio sam na raznorazne muzičare. 

Sećam se da smo jednom posle svirke, onako umorni ali i zadovoljni posle dobro odsviranog koncerta otišli u jedan klub gde je trebao da nastupa lokalni bend. Nalaktio sam se za šank i naručio pivo. Prolazilo je vreme i koncert nikako da počne. Čuo se samo CD sa razglasa. Okretao sam se okolo tražeći poznata lica da prekratim dosadno čekanje. Obećali smo gazdi da ćemo se pojaviti da odslušamo grupu, tako da je sve bilo natempirano na naš dolazak. Međutim, vreme je prolazilo, i više nisam znao šta se čeka. Ili će ovi da počnu, ili da idem nešto da pojedem, mislio sam u sebi.

– Kako ti se sviđa!? – upitao me je ortak iz benda, koji je došao da naruči pivo.
– Ma sviđa mi se, nego jel znaš kada će ovi da počnu pa da palimo?
– Pa počeo je pre deset minuta – zbunjeno mi je odgovorio.
– Molim, ništa te ne čujem od muzike, ko je počeo!?
– Pa čovek, ajde dođi da ga slušaš. Prži baja!
– Ma kakav baja, to je razglas, čekam bend, pa da idemo.
– Ma nije razglas, uživo je, ajde dođi – reče i ode.

Sa nevericom sam ga gledao u leđa probavši da se probijem kroz gužvu. Zurio sam u noge pazeći da ne bih nekoga zgazio vodeći računa da pritom ne prolijem pivo. Najednom se zaustavio. Kada sam podigao pogled, imao sam šta da vidim. Tip je sâm svirao gitaru, usnu harmoniku i pevao. Sa levom nogom je davao ritam pomerajući činelu, a desnom je udarao nešto poput bubnja, povremeno menjajući, slobodnom rukom, harmonije na sintisajzeru. Vau! Bio sam oduševljen. Bog te mazo, to nije bio razglas nego on „one-man band“! Svaka mu čast.

– A, šta kažeš? – upita me ortak.
– Ma, ludilo sine, ludilo.
– Gazda kaže da je šeeeest godina svirao u njujorškoj podzemnoj železnici.
– Šest godina!? Vau!

Oduševljavali smo se, kao da je u najmanju ruku završio muzički konzervatorijum u Moskvi. Tek kasnije sam shvatio da kada nastupaš sâm je potpuno drugačije nego kada si u grupi ili filharmoniji. Jednostavno, sve oči su uprte u tebe, i nemaš nikoga ko bi nastavio da svira ukoliko napraviš grešku. Nemaš nikoga na koga bi se ljutio ili prebacivao odgovornost za neuspeh. Osim toga, na tvoj koncert dolaze ljudi koji žele da te čuju, dok na ulici možeš da budeš izvrgnut ruglu ili možda čak i gorim stvarima… tako da, svaka čast uličnim muzičarima.

UlicniMuzicar2

 

Advertisements

O Branko Baćović

Pisac (proza, poezija), dizajner, fotograf, glumac, muzičar. 4 višejezične pesničke zbirke / 18 samostalnih i 3 kolektivne izložbe. Dobitnik više nagrada i priznanja iz oblasti grafičkog dizajna i književnosti. Više na: Transformation Blog i Transformation Art.
Ovaj unos je objavljen pod Muzika. Zabeležite stalnu vezu.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s