Veliko slovo – nešto između – i tačka


ljubavnici

„Razgovori sa sobom“.

Danima pokušavam da napišem tekst nakon ove knjige, ali su mi u glavi glasovi svih onih koji će reći da je jeres, da to što pričam nije normalno, moralno i kako mogu uopšte tako nešto da pišem. Pa sam ćutala. Dok se vrata FBI kancelarije nisu ponovo otvorila i ja shvatih da čitavu stvar predstavim sa stanovišta jednog agenta.

Knjige delimo po mnogim kriterijumima. No najjednostavniji je onaj – da li su ostavile trag u nama ili smo već na polovini znali da je sve zaludan posao. „Razgovori…“  su knjiga koja nikog neće ostaviti ravnodušnim. Znam mnoge koji će je na polovini ostaviti nepročitanu – govoreći – kako su samo mogli da me poslušaju i da je uzmu u ruke i da se zgražavaju nad ovakvim viđenjem stvari. Ali, znam barem jedan mali deo onih koji će razumeti i biti zahvalni, barem u sebi, što je neko progovorio i o ovoj temi, na ovaj način.

Okolišam.

Tri su junaka naše knjige. Mladi bračni par i desetogodišnje dete. On umire. Ona ostaje. Dete ništa ne zna. Njih dvoje znaju. Nije to jedna od onih smrti koja brzo dođe. Ne. To je jedna od onih koja dolaze i dugo odnose. Onaj koji odlazi uvek izaziva naše žaljenje. Nikad više za njega… On više nikad…

Naravno, sažaljenje dobija i osoba koja ostaje, ali to sažaljenje je upakovano u jednu kutiju u koju najbliži onog trenutka kad odlaze sa sahrane pokušaju da ubace i svoj deo tuge – jer kad ona druga strana već  tuguje neka otuguje i naš deo. Neka ga boli malo i za nas. Neka ponese i deo krivice što se nije možda sve što se moglo učiniti (a više se ništa nije moglo) i učinilo. Neka ne skine odoru tuge dok  je ima  i neka smeha na licu joj ne bude jer lakše je tako – jedan ponese za sve.

Jedan umre, drugog sahrane živog.

Andreas Neuman otvara širom jedna druga vrata. Ako ne možete da sagledate stvari iz nekog drugog ugla od gore opisanog, nemojte čitati ni ovaj tekst dalje. Niti njegovu knjigu jer – nikako vam se neće dopasti.

Ona zna da on umire. Njegova braća i rođaci to znaju. Njena rodbina to zna. Svako ima pametan savet šta bi ona još mogla da uradi. Da proba, da kupi, da spremi, da promeni.  Da se žrtvuje. Da ga okrene, pokrene, da mu te dane učini nezaboravnim, lepim – da dete ne oseti, da ga sačuva od svake tuge, da glumi, da bude lepa, da bude nasmejana, da radi i zaradi dovoljno za sve. Ponekad dođu u goste, naprave ršum i odu.

A ona ostaje. I radi sve što može. I više od toga. I grize je da li je učinila sve što može, da li joj je lekar rekao istinu, da li…

Ona započinje fizičku vezu sa njegovim lekarom. Spajanje tela, čišćenje uma. Njoj treba dokaz da je živa da je još mlada, da je privlačna, da je žena. Nju grize savest ali joj sve ovo treba da bi barem u tim trenucima osetila život u svoj svojoj snazi. Treba joj njegova grubost, da oseti na koži njegove ruke, da ga oseti na sebi, u sebi, da oseti. Ništa više i ništa manje. Da skupi snagu da živi.

Smrt je neminovnost.

Kad prođe sahrana i kad još jednom se svi okupe u domu pokojnika – ostave floskule – biće dobro, vreme leči, ne daj se, misli na ovo dete (ili decu), budi jaka zbog roditelja (njegovih, tvojih…), tako je moralo biti… Potapšu je po ramenu i odu. Ćute u kolima, i misle, sreća što se to nije nama desilo.  Ćute jer ih još malo grize savest što su živi, ćute do prve krivine, kad ona upita – a šta ćemo za večeru... a on kaže pa mogli bismo… I tu već sećanje na to popodne počne da bledi. Uveče kad legnu u krevet ni na tren ne pomisle na nju koja je ostala sa svim njihovim tugama i onim što su joj kao tegove u amanet ostavili, ne pomisle da je od njih svih jedino ona to veče legla sama u krevet. Niko je nije poljubio za laku noć i zagrlio dok je prebirala po sećanju godine koje su proveli zajedno, dok je prebirala godine u kojima je nosila njega i njegovu bolest kao sastavni deo svog života koji nije birala i nije mislila dok su se onako mladi zaklinjali na večnost da večnost nije uvek jako daleko. Ona je to veče poljubila dete. Ona je bila i dalje jaka zbog njega. Majka hrabrost. Ona kojoj niko nije objasnio da li vernost do groba znači da treba da bude verna i do svog kraja. Da nikad ne popuni drugu stranu postelje, da dušu zauvek ostavi u crnini, da bude podsetnik svima kad je vide da je on živeo, da budu tužni jednom u godini kad je vide, ili kad se čuju sa njom, kad na pitanje – jesi li dobro – požele da čuju odgovor kako, eto, čuva uspomenu na njega u ime svih njih.

prazna posteljaNiko ne misli na onu koja je ostala.

Sete je se kad dođe vreme za podelu imovine.

Sete je se kad čuju da je skinula crninu, ili još gore, da je nikad nije ni nosila.

Sete je se kad čuju da ju je neko video nasmejanu i rumenu.

Sete je se kad  čuju da su je videli sa drugim.

Sete se i kad čuju da je prodala sve što je bilo zajedničko i otišla na drugi kraj sveta.

Sete se jer im svaka reč koju su joj onog poslednjeg dana rekli vrati kao bumerang, jer se sete da je deo tuge i bola i njihova. I svakakva joj imena nadenu i okrive jer da nije bilo nje možda bi on… I možda je baš zbog nje…

Smrt je stvar onog koji odlazi. Kad ode ostaje jedna velika tačka koju treba staviti. Smrt još niko izbegao nije, ali pre nje svima je dat život.

I jutra koja sviću.

I osmesi i suze.

I neki novi zagrljaj.

Ne zaboravljamo mi one koji su otišli. Vremenom se samo pročiste uspomene. Ostane esencija. Pamtimo sve, ali očišćeno od tuđih naslaga. Nema više ko je šta rekao i mislio. Postoji ta tačka posle koje se  ne postavljaju pitanja.

Oni koji ostaju još treba da pojedu neke džakove soli sa nekim novim. Da osete nečije usne i ruke. Da ih neko zagrli pred san. Da otputuju  gde još bile nisu. Da urade što još završile nisu. Da odžive ono što je u njihovom zapisu.

Ako bismo život stavili u definiciju komunikativne rečenice mogli bismo reći da na početku imamo veliko slovo, na kraju tačku a u sredini logičku celinu koja prenosi celovitu informaciju. Tako svako dobije svoje veliko slovo tačku i logiku.  Setite se toga svaki put kad pokušate da osudite. Samo se setite tačke na kraju.

Povod za pisanje ove FBI analize bila je knjiga „Razgovori sa sobom“ (Andreas Neuman; Booka, 2015)

Advertisements

O Marina Majska

Bloger, predavač jezika, radoznala, reči - igračke, istraživač formi i mogućnosti izraza...
Ovaj unos je objavljen pod Knjiga, Proza i označen sa , , . Zabeležite stalnu vezu.

10 reagovanja na Veliko slovo – nešto između – i tačka

  1. Jelena kaže:

    Tekst je, pa blago, rečeno odličan!

  2. sanja cveticanin kaže:

    Dozivela. Svaka rec cista istina. Bravo

  3. Marina, neizmerno sam Vam zahvalna na ovom snažnom tekstu. Nisam više znala kako ohrabriti, kako pomoći drugaricama, a tri ih je, koje su iznenada ostale same i, prosledila sam im Vaš tekst.
    Da im osnaži svaki korak po stazama kojim moraju, i kojim bi trebalo, i kojim žele da idu.
    Želim Vam sve najbolje

  4. Marina Majska kaže:

    Draga Zdenka, duboko ste me dirnuli ovim komentarom. Ako reč uspe da pomogne jednom čoveku mi smo već mnogo učinili. Ako trima osobama uspemo da vratimo makar zračak nade i vere da postoji sutra… znate li koliko je to? Divna je vaša nesebičnost i brižnost. Biću srećna ako im barem malo olakšamo bol i ako shvate da mogu i moraju dalje. Prođoh i sama isto… i znam da se i mora ali i može.

  5. Negoslava kaže:

    Ponovno čitanje… i doživljavanje teksta na savim drugi način.
    Ovo je, veruj mi, jedan od tvojih najboljih tekstova.
    I za mnoge, najkorisniji.
    Bravo!

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s