Kada dođu jagode

Volim jagode i čokoladu, a kad sam naletela na ovu varijantu, koja ih spaja u jednu slatku čaroliju, odlučila sam da je odmah podelim sa vama. Potrebno Vam je sledeće, jagode i čokolada, ali i plastika za led i frižider.

     Plastiku za led možete premazati maslacem ili uljem

TREĆI SVETSKI RAT JE POČEO!

Dok vas moj brat (od tetkine babe sa kevine strane, ali nekako bliže onom ujaku koga su deca u kraju mnogo volela dok im je za vreme onog rata davao bombone, za razliku od očeva koji ga nisu baš voleli, pogotovu od onog trenutka kada su se jedan po jedan vraćali sa ratišta) Marko animira na svom Buki blogu sa raznoraznim popularnim filmovima, ja vas animiram, ili ću probati da vas animiram, sa ovim manje popularnim filmovima. Ja doduše nemam svoj Branko blog (a mogao bi) namenjen tim stvarima, ali zato imamo obojica FBI blog namenjen “fabrikovanju” pozitivizma i idealizma. „F“ je skraćeno od Fabulozno, „B“ od Branko, Burazor, Baklava, (la)Bileta, Bangolina, Barina, pardon Marina, (slo)Bodni… a „I“ od ingenciozno.

Dakle… u poslednje vreme sam bio dirnut, i optimistički pomeren od strane tri filma. Jedan je o dva super lika iz Bogote (Kolumbija), a drugi je o našoj a svetskoj performerki, super liku, Marini Abramović (Njujork, Amerika), koja mi je udahnula nadu da se s tvrdim delom i trudom (naravno i idejama) može daleko dogurati – u svojim, ali i u tuđim očima, a treći o neviđeno pozitivnom Francuzu koji, iako oduzet od glave do pete, uspeva da vas nasmeje i oraspoloži i da vam ulije neverovatan polet! Moju recenziju, kao i neke filmove, na  vaše sveopšte zadovoljstvo, možete pročitati, ali i gledati, ovde:

–  Fenomenalna Bogotska Inicijativa (FBI)
–  Čefur sem, još samo da postanem Marina Abramović
–  (Do jaja) nedodirljivi!

Без дна

        Не, то није проблем са четом који људи имају на фејсу. Не представља он мени толики проблем колико зимски ветар који тера језу у тело. Него, не би он био ни толики проблем да га не чујем, и још горе осећам како улази кроз сваку шупљину прозора.  Што би рекао мој стари, нека дува сине, и мени дува са свих страна. Па сад, то би се могло протумачити  на више начина, али ако узмемо у обзир да смо ми озбиљан народ, мислио је на то да му бије промаја са свих страна. Што кроз главу, што кроз џепове.

           Чини ми се да смо некако и навикли да крпимо рупе. Такав нам је систем. Сад, не знам ти ја много око тог система, нити знам Слобу, нити Тита. Нити један нити други режим. Искрено, и не занима ме баш много, али колико сам могао да схватим из прича старијих, пљувани су и један и други, и ником није било лепо. На крају, коме је ишло увек добро, иде и сад, коме није, навикао се на такав живот па гура некако. После је стигао и Тадић који нам је свима нану нанину (е, не знам ни то зашто, и то причају људи). Њега знам (са тва), али нисам се бавио политиком државе па не знам где је он на тој лествици олоша.

*

Precenjene nekretnine u Beogradu

Nekretnine u Beogradu su na ceni, pitanje je zašto. Cene se kreću od 1200 evra pa na više.
Čak se i okolina grada smatra delom Beograda, mada su u pitanju sela. Realno, ništa nije kako treba da bude. Potražnja velika, ali ponuda je slaba. Stanje stanova je katastrofalno loše, a vlasnici se tvrdoglavo drže prvobitno postavljene cene.
Primer 1.Stan u blokovima od 70 m2 se prodaje za 80 000 evra, a u njega treba da se uloži bar još 20 000 da bi bio u normalnom stanju. Pritom se nalazi negde pod oblacima, a liftovi u raspadu. Ipak nema pregovora oko cene. Stan je uknjižen, ali samo 50 m2, dok je ostatak predat za legalizaciju, a to plaća kupac stana. Agenciju, koja je pokazala stan, takođe plaća kupac.   Cene su se zakucale.
Primer 2. Kuća van Beograda, na 40 km od centra, tvrde 215 m2, za 60 000 evra. Piše uknjižena, ali u stvarnosti samo upisano vlasništvo. Tri etaže kuće u kojoj prevlast ima stepenište, koje je strmo i jako klizavo. Korisnih 90 m2, ali raspoređenih na tri sprata. Sve u raspadu. Prozori na celoj kući jadnog kvaliteta, onog za garažu. Znate oni metalni. Jedan sloj stakla. Realno kuća u grubim radovima. Cena ni makac.
Pitanje: Kada će vlasnici nekretnina shvatiti da žive u Srbiji?

Sve su to moja deca

Kad se malo osvrnem unazad dobar deo mog života vezan je za tradiciju.

Kad sam, pre nekih dvadeset i dobar kusur godina upisala gimnaziju ni slutila nisam da ću u njoj ostati eto, i dan današnji.

Dočekala me je priča o duhu gimnazije – Brankov duh koji pokreće dešavanja unutar zgrade, koji budi najbolje u nama, koji nas izdvaja od ostalih, koji nas zauvek veže za jedno malo mesto na obali Dunava, za vekove, za vinograde, podrume, sunce i veliku porodicu čuvenih… Tu priču su nama ispričali naši profesori i stariji đaci, onda smo mi to pričali mlađima… mit, legenda, istina, da li je važno?

Kažu da oni koji umeju nešto da rade – rade to nešto, a oni koji ne umeju ti podučavaju. Kao mladog predavača ova rečenica me je strahovito frustrirala, međutim danas je doživljavam na drugi način – uloga predavača jeste da mlado biće provede kroz jedan period života, nauči ga onome što može na najbolji mogući način, i raduje se svaki put kad učenik prevaziđe učitelja.

Ko te voza?

Energija je to što pokreće svet. Nije ljubav, sreća ili prijateljstvo. To samo dodatno pokreće dobre ljude, ostatak društva to koristi za profit. Svi znamo da je, još odavno, čovek čoveku vuk, ali nije mi jasno kad smo sami sebi postali neprijatelji. Trošimo energiju nemilice, a svaki dan se češemo po džepu, s pitanjem šta se dešava sa materijalnim i fizičkim aspektom života. Svakim danom je sve veći broj motornih vozila na ulicama, a mi se i dalje češkamo. Ljudi su postali lenji. Teško im je da šetaju 5 km, da nose teret od dve kese, da se druže s prirodom, jer sve je lakše kad se sedne u auto i skokne do tržnog centra.

U poslednje vreme žudim za prolećem i svim drugarima postavljam pitanje: „Imaš li bicikl?“ Najčešće ga nemaju, a ako ga imaju, ne znaju u kom je stanju, jer im je u podrumu ili garaži.  Želim da se provozam po gradu svojim lepim dvotočkašem, sa vetrom u kosi i društvom uz sebe. Ali… ljudi su se odvikli od tog prevoznog sredstva i ne pada im na pamet da bar probaju da ga opet zavole.

Ako se još uvek pitate zašto je ovo važno, onda ko vas šiša. Ja bar znam ko će da me voza ovog proleća.

UJEDINJENE NAŠE DRŽAVE

Ujedinjene naše države se graniče sa Njihovim državama. U njima se priča naš jezik, jede se naša hrana, pije se naše piće, sluša se naša muzika…

U njoj su najlepše naše devojke, najači su naši momci i sve izgleda kao kod nas. U našoj državi su najbolje naše šale, da ne kažem naša zajebancija. Naša irealnost je nadaleko poznata, a naši kumovi se ne daju nikome. Naši timovi su najbolji na svetu, zajedno sa našim filmovima, muzikom, knjigama, fakultetima… Sve naše je do jaja, a sve njihovo je sranje. A neki put i obrnuto. Tako je to u našim državama. Naše ne damo, tuđe nećemo… i obrnuto.

Svi koji to žele, mogu da nam se pridruže. Naše države se prostiru na sto puta više teritorija nego što imaju kvadratnih kilometara. Neki put sežu čak i do susednog planetarnog sistema koji je isto dosta puta naš, kao i nebo. Pakao smo ostavili njima, i obrnuto. Zavisi od našeg raspoloženja. Naša istorija je u stvari svetska istorija, a svetska istorija je u stvari naša, a naš jezik je svetski. Pola svetskih glumaca su u stvari naši, a bar jedna trećina vrhunskih naučnika je isto naša, a svi ostali su zemljaci, zeme, ili komšije. Nas i onih ima trista miliona, a kada se naljutimo onda smo najači, najveći i najbolji. Mi! Bez lažne skromnosti.

Почетак

       Случајност, игра судбине. Кажу да оно што Бог састави то нико не раздвоји, можда и јесте тачно. Како год, ја је волим. Волим њен осмех, њене продорно зелене очи, најслађи размак међу зубима који је чини упечатљивом и појавом која се уреже у мисли при првом погледу. Волим је сањиву и рашчупану, сјајем Сунца окупану и крај мене заспалу. Волим да је волим, и то ме чини посебним, зато што волим њу.

      Почетак је од ње. Надам се и крај. Она је моја инспирација, моја жеља, моја воља за помаком и разлог за све добро. Од мене је створила уметника, песника, пријатеља, човека, савршеног љубавника, верног партнера.

     Све у периоду док је крај мене посвећујем њој. Све у периоду док је у мом срцу посвећујем њој. Посвећујем се њој.

Psihofotografika „Love Flover“: Branko Baćović 

KADA POČINJE PRAVA NOVA GODINA?

Ovih dana je bila još jedna Nova godina, u koju smo uleteli nekako brzo. Uostalom kao i u svaku drugu. Bez pitanja i razmišljanja. Bila pa prošla. Dočekao sam je kulturno ali zadržano. Rekoh sebi: „Sve je to lepo, ali ja čekam na onu pravu“. Na onu, čije kose mirišu na poljsko cveće, čiji pogled leti kao lastavica. Na onu koja se topi od sreće dok se nežno sliva niz moja leđa ježeći ih maglovitim jutrima dok se budim na sve toplijem suncu. Onu, koja počinje na početku a ne po sred ove stare, hladne, bele godine, sede kao najstariji džangrizavi deda:

– D-d-d-deco, n-n-n-nemojte da se i-i-igrate napolju, vidite da je h-hladno. S-s-s-sačekajte p-p-p-(r)oleće. T-t-tada će sve d-d-d-da po-po-poleti, da-da-da cveta i raste na-na-na novo.

Stigao je sajam, stigao je sajam..

Jest da po naslovu deluje da ću možda pisati o grupi Tap 011 jer su to delovi pesme Doasadan dan, ipak neću pisati o njima (iako ih cenim i volim) već o Sajmu Knjiga 2012 i meni nezaboravnom iskustvu prvi put u drugoj ulozi. Ne nisam u ulozi majke , ako ste na to aludirali iako tako deluje hehe… već prvi put kao autor i osoba koja potpisuje knjige.

Meni lično Sajam Knjiga baš 2012 je nekako poseban jer sam na istom mestu na istom štandu našao izdavača godinu dana ranije, koji je na keca odlučio da izda moje pisanije koje sam pisao recimo tri godine. Znam koliko moje kolege autori imaju problema da nađu izdavača i samim tim moram da budem zahvalan što sam naišao na nekog ko je sa sličnom energijom kao što je moja i gde smo našli zajednički jezik u roku od pet minuta.